Čudo postojanja

Prikaz predstave “Postojanje” i još nekoliko drugih predstava koje su inspirisale dragog glumca i pedagoga Miroslava Nikolića.

Imao sam sreću da u proteklih godinu dana (pored gomile igrokaza i manje više dobrih komada), odgledam i nekoliko zaista kvalitetnih predstava (što nije baš čest slučaj), a da su pritom potpuno različite „orijentacije“, da ne kažem žanra. Najpre brilijantnu „Dies Irae“, Kraljevačkog pozorišta u režiji Aleksandre Kovačević, a po tekstu Žanine Mirčevske, potom monodramu „Poslednja šansa“, po tekstu Mirjane Bobić Mojsilović, u izvođenju izvanredne Suzane Petrićević, a u režiji Velikog Batice, zatim Orvelovu „1984“, više nego zrelu diplomsku predstavu Benjamina Bajramovića na sarajevskoj akademiji, pa „Čudo u Poskokovoj Dragi“, satiričkog kazališta Kerempuh iz Zagreba i umetnički projekat Nataše Milović „Postojanje“, Edvarda Bonda u režiji Dušana Popovića u novobeogradskoj sceni Carina.

Potreba da pišem ovakav jedan „osvrt“ mi se nameće iz više razloga.

Prvi razlog (veoma lične prirode) jeste što sam se nakon sinoćnje predstave vratio mišlju, a i emocijom u studentske dane, a zatim sam osetio i nalet sreće setivši se i lepih osećaja nakon gledanja gorenavedenih predstava.

Prošle su mi kroz glavu gomile pametnih reči koje sam imao sreću da čujem od svoje profesorke Radmile Andrić, divne žene i sjajnog pedagoga, profesora, glumca, kakogod…. Bile su to čitave rečenice, osvešćivanje mesta na kojima nam ih je izgovarala kada je govorila o lepoti, o umetnosti, o tome kako su ti trenutci nešto neprocenjivo vredno, da za te trenutke umetnik i živi, trenutke u kojima se pomuti svest, u kojima se glumac izdigne i ugleda odozgore sebe kako zaista snažno nešto doživljava, trenutke u kojima, kako je govorila – „zacakle oči“ i ne prepoznaješ sopstveni glas, a ja bih dodao i – ponestane dah i stegne se nešto u potiljačnom delu glave u deliću sekunde koji izgleda kao da je dugo, dugo trajao… I bila je u pravu za svaku izgovorenu reč. I bio sam sretan što razumem o čemu govori, što sam prihvatao da se igram, nenagrižen sujetom (jer pozorište i jeste „samo“ jedna ozbiljna, a trebalo bi da bude i iskrena, čista dečija igra, kako je govorila i naša divna asistentkinja Aleksandra).

A bio sam sretan i što sam u svim navedenim predstavama prepoznao upravo te momente, što u režijskom smislu, što kod nekih od glumaca ili već u odličnom tekstu… A onda sam prostom dedukcijom shvatio i šta povezuje sva ova dela: jednostavnost.

I usamljenost.

„Gnev Božiji“, rađen u neuslovima nakon zemljotresa koji je pogodio Kraljevo, a u kojem se obrađuje tema usamljenosti na krajnje inteligentan, duhovit i bolan način, gde su likovi oživljeni ostrašćenom igrom glumaca osuđeni da vraćanjem u hotelsku sobu doživljavaju najistinitiji deo sebe. „Poslednja šansa“, koja i nema scenu ili pozorište kojem pripada, komad o kojem se neopravdano piše da je priča o frizerki Goci Lukić, jer je to suštinski priča o položaju glumca i uticaju „Velikog brata“ na njegovu sudbinu, „1984“, koja nadam se, kao diplomska predstava, nije osuđena na samo par igranja, „Čudo u Poskokovoj Dragi“ koja opet jeftinom, a sjajnom scenografijom i igrom pleni i nasmeje do suza, pa do „Postojanja“ koje se izvodi u nečemu nalik pozorišnoj sceni gde se karta na ulazu ne naplaćuje i gde glumci igraju bez dinara, a zarad tog momenta sreće.

I svuda je bio prisutan tihi bunt koji je sa pokrićem vikao da pozorište ipak postoji.

No, kad smo već kod toga da postoji, hajd’ da se vratim na predstavu Postojanje, koja je izazvala u meni jak osećaj mučnine (u najpozitivnijem smislu, ako se to može tako reći). Eksplicitne scene nasilja su prikazane bez uvijanja na vrlo autentičan način, a teskoba koja gradira tokom cele drame nije me popuštala još dugo nakon gledanja Postojanja. Sjajan tekst Edvarda Bonda oslikava upravo nas u svim svojim mogućim ekstremima, a do kojih nas dovodi ukalupljenost u sistem, samoispitivanje i nemoć… ili moć. Borba glavnog aktera sa samim sobom, a koji preinačuje svoju želju za novcem u želju za delićem tuđeg života, nakon čega ostaje bez ičega (a da je pritom dobio i više nego što je tražio), je odigrana vrlo svedeno i više nego tačno, što takav apsurd čini još zanimljivijim i kompleksnijim. Nađeni tako u Sartrovom paklu, gde izlaz „postoji“ i gde nije potrebna lomača jer su pakao – drugi, dva čoveka ostaju zarobljena u sobi sa svojim strahovima, suočavajući se sa sopstvenom nemoći. Bond je samim konceptom drame napravio savršenu stilizaciju lika „Oks“, davši nam, bez mnogo detalja jasnu sliku obrazovanog čoveka, kome je „oduzeo jezik“(jer mu ni ne treba, njegove reči „nisu bitne“, a i da jesu – ne smeju biti izgovorene). Istinit i lep sarkazam. Tu tananu vezu na relaciji međuljudski odnosi / nasilje / ljudskost / moral / pravda i ćutanje – Rade Ćosić i Vladimir Tešović odigrali su u uglu prostorije pod najobičnijom stonom lampom i scenografijom koju su činile knjige. I sva ta umetnost se odigrala pred svega desetak ljudi u publici… Međutim, siromašno pozorište je nestalo i bili smo prebačeni u jednu sobu, zaboravivši da je lupanje vratima starinskog ormara u mesnoj zajednici zapravo jedina muzika u predstavi, bolja od bilo kakvog jevtinog efekta ili pokrivalice koja bi nam spolja nametala emociju ili osećaj sažaljenja.

I siguran sam da nije slučajno što se prave stvari dešavaju baš u sobi, bilo da je ona dnevna, hotelska, zatvorska, spavaća, studijska… svaka od njih je pakao za sebe. I raj za umetnost.

glumac i pedagog Miroslav Nikolić

Advertisements

~ by scenacarina on March 11, 2012.

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

 
%d bloggers like this: